Чланци поређани по датуму: utorak, 12 mart 2019 - AGROPRESS - Udruženje novinara za poljoprivredu

U želji da vam predstavimo tradiciju našeg podneblja, put nas je odveo do Grčke, gde smo sreli jednog od najpoznatijih ikonopisaca ove zemlje, ali i širom sveta. Njegova dela nalaze se širom Grčke, Poljske, Francuske, Italije, Finske, Španije i Portugalije. Za sada ništa njegovo nemamo u Srbiji, sem jednog portreta monaha svetogorca koji se nalazi u privatnom vlasništvu. Reč je o profesoru Kostantinosu Ksenopulosu, predavaču na Teološkom fakultetu u Solunu i brojnim drugim univerzitetima. Lopta koja je našem sagovorniku donela nesvakidašnje iskustvo i poznanstvo duboko je urezana u sećanje našeg sagovornika
„Sa četrnaest godina iz sirotišta sam došao na Svetu Goru da učim i sa namerom da se zamonašim. Ni slutio nisam da moj plan neće biti ostvaren. Nakon deset godina provedenih na Svetoj Gori, gde
sam bio iskušenik i predavač, po nagovoru Svetog Pajsija, vratio sam se svetovnom životu i osnovao porodicu“. Profesor Kostantinos sa sjajem u očima nam je ispričao dogodovštinu iz detinjstva
na Svetoj Gori: „Igrali smo loptom koja je u jednom trenutku odletela prema monaškoj ćeliji, tada Oca Pajsija koga nisam poznavao. On je izašao i rekao: „Kostice, molim te, pazi da lopta ne upadne
u ruzmarin“. Ni tada, a ni danas nisam siguran kako je mogao da zna moje ime, jer se do tada nismo poznavali. Kasnije sam saznao da se ispod ruzmarina nalazi grobno mesto jednog ruskog monaha,
čija je želja bila da se to mesto ne obeležava drugačije“. kaže nam profesor Ksenopulos.
Nakon više susreta sa profesorom saznao sam da je sa starcem Pajsijem izlivao matricu, odnosno otisak koje su utiskivane u drvo i imali su na sebi motive Svete Gore i pravoslavlja. Moj zadatak je bio da nacr-tam, a otac Pajsije je pravio kalup. Neki od njih su i danas u kabinetu profesora zajedno sa literaturom iz celog sveta. Cela jedna polica popunjena je knjigama, mahom na srpskom jeziku, a tiče se ikonopisa našeg podneblja. U njegovom domu se nalaze kopije ikona iz naših manastira. Kao dečak maštao je o tome da jednog dana bude vladika. Međutim, još tada Sveti Pajsije na jednom od časova u razgovoru sa ostalom decom rekao je ne, Kosta će biti poznat širom sveta, biće profesor. I tako danas profesor Ksenopulos ima porodicu, četvoro dece i predaje ikonopis. Širom sveta radi njegovih četiri hiljade učenika. Za svoj rad nagrađen je medaljom UNESCO i brojnim odlikovanjima, među kojima su svakako najznačajnija ona koja je dobio od patrijaraha Aleksandrijskog
Teodoros III i konstantinopoljskog Vartolomeja. Zajedno sa sinom radi i mozaike i ikonopis, a u svojoj radionici u Katarini koja se nalazi na sat i po od Soluna, ikonopiše za manastire širom sveta. Među brojnim radovima dominiraju portreti svetogorskih otaca, a među njima je i nekadašnji iguman manastira Hilandar, otac Mitrofan.
„Na moj rad, pored Svetog Pajsija, veliki uticaj imali su i drugi monasi Svete Gore, starci koje sam naslikao i sa kojima sam razgovarao. Da bih preuzeo neke radove sa Svete Gore koje sam uradio tokom
mladosti morao sam da uradim nove kojisu tamo ostali“ kaze za Agrobiznis magazin profesor Ksenopulos.
U radionici profesora Kostantinos zatekli smo Dveri koje će biti postavljene na Svetoj Gori a radi ih po narudžbini jednog monaha svetogorca u akrilnoj tehnici. Inače, on radi i jajčanom tehnikom, olovkom i drugim bojama. U Katarini gde se nalazi radionica profesor nema mnogo učenika, ali kaže da su talentovani. Međutim, drago mu je da dosta studenata Teološkog fakulteta kojima predaje nakon završenog fakultetapostanu ikonopisci. Pošto je znao da dolazimo iz Srbije za Njegovu Svetost Patrijarha srpskog gospodina Irineja naslikao je čestitku za Božić koju smo predali našem Patrijarhu.
Rečima sa ne može opisati sa kojom energijom ovaj umetnik pravoslavlja podučava svoje učenike. Imali smo prilike da prisustvujemo i času ikonopisa, gde je njih sedam slikalo sedam različitih dela,
ikona i portreta a on je svakom od njih na svokom različitom delu pokazao kako treba da urade. Da bi uprostili šta želimo reći to bi bilo nešto slično kao da pišete sedam tekstova u isto vreme na različitu temu.
Posebno nam je bilo drago jer nas je profesor ugostio u svojoj kući, u koju kada uđete odmah sa vrata ugledate portret Svetog Pajsija, za kojeg nam je rekao da ga je naslikao mesec dana nakon upokojenja, bez gledanja u fotografije. Naspram ovog portreta naslikao je na zidu Bogorodicu Isusa Hrista, a kao detalj pokazao nam i predstavu njegovog sina kako čuva koze. U osnovi ovog dela nalazi se ugrađeno kamenje sa Sinajske Gore. Mogli bi sati i sati da se sede kako bi gledali u ovo delo profesora Ksenopulosa velikog umetnika, ali i divnog čoveka koji sa radošću govori o pravoslavlju, ljubavi i monasima Svete Gore.

Izvor: Agrobiznis magazin

Објављено у Agroekonomija

Stručnjaci iz Srbije s kolegama iz Evrope učestvovaće u velikom evropskom projektu proučavanja lekovitog bilja pod akronimom „Etno herbs”, koji se finansira iz programa EU za nauku „Horizont 2020”. U naredne četiri godine, uz 11 naučnih institucija i proizvođača iz Grčke, Bugarske, Italije, Portugalije, Španije, u njemu će učestvovati i tri partnera iz Srbije – beogradski Poljoprivredni fakultet, Institut za lekovito bilje „Dr Josif Pančić” i jedna privatna kompanija iz oblasti proizvodnje i prerade lekovitog bilja.

Kako kaže dr Zora Dajić Stevanović, profesorka Poljoprivrednog fakulteta, Srbija je jedina država van EU koja će učestvovati u ovim istraživanjima, a partnerima iz naše zemlje je za tu svrhu namenjeno više od 520 miliona evra. Ona ističe da je tema projekta očuvanje evropskog biodiverziteta, korišćenjem tradicionalnog znanja o biljkama radi razvoja inovativnih proizvoda.Ključni cilj je istraživanje raznovrsnosti biljaka koje se koriste u tradicionalnoj medicini, njihovo očuvanje i korišćenje prevashodno u lečenju kožnih bolesti i negi kože. To podrazumeva i izradu baze podataka biljaka i tradicionalnih znanja o njima, kao i čvršće veze između nauke i privrede, uz formulaciju i razvijanje novih proizvoda na bazi odabranih lekovitih vrsta upotrebom savremenih naučnih dostignuća”, ističe dr Zora Dajić Stevanović.

Na taj način, dodaje ona, lekovito bilje će se afirmisati kao dragocen, ali nedovoljno iskorišćen resurs naše zemlje.

„Uz Apeninsko i Pirinejsko poluostrvo, Balkan je jedan od tri najvažnija centra biodiverziteta u Evropi, koji su pravo blago flore. U Srbiji postoji oko 4.000 biljnih vrsta i više od 700 lekovitih biljaka, uz veliki potencijal za njihovo gajenje. Takođe, jedini na Balkanu imamo renomirani Institut ’Josif Pančić’, koji objedinjuje naučni i proizvodni sektor u oblasti lekovitog bilja. Ali, godišnji izvoz lekovitog bilja i proizvoda od njega u našoj zemlji iznosi oko pet miliona evra, dok je u susednim državama, poput Albanije, i do pet puta veći. Srbija drži tek dva do tri odsto evropskog tržišta, a površine zasejane ovim vrstama ne prelaze 2.000 hektara što je jako mali udeo u ukupnim obradivim površinama”, ističe naša sagovornica, koja je i predsednica Asocijacije za lekovito bilje zemalja jugoistočne Evrope (AMAPSEEC).

Godišnji promet lekovitog bilja na svetskom tržištu, dodaje ona, veći je od 120 milijardi dolara. Da bi i naša zemlja bila prisutnija na globalnoj pijaci, potrebna je jača saradnja nauke i privrede. Posebno zato što se svetsko tržište povija za naučnim otkrićima.

„Ako neka biljka dobije na značaju zbog novih otkrića vezanih za njene biološke efekte, njena proizvodnja se povećava, što utiče na cenu. Države s ogromnim površinama i savremenim sistemima uzgajanja, poput Kine, Indije ili Egipta, brzo se prilagođavaju tim promenama. Doduše, i kod nas ima primera da ljudi adaptiraju proizvodnju u skladu s potražnjom. Tako je smilje trenutno atraktivna biljka za ceo Balkan, jer njeno etarsko ulje ima jako dobru cenu, pa se u Srbiji gaji na nekoliko stotina hektara. Ali to su izuzeci”, navodi dr Zora Dajić Stevanović.

O neiskorišćenosti prirodnih potencijala svedoči i to što komisija Zavoda za zaštitu prirode, u kojoj je i naša sagovornica, definiše godišnje dozvoljene kvote za sakupljanje lekovitih biljnih vrsta. Te kvote godinama nisu dostignute.

„Puno je razloga za to: od nekih regulativa i sertifikacije, do toga da strana tržišta nisu dovoljno osvojena. Za to vreme, mnoge biljne vrste postaju ugrožene. Jedna od najugroženijih na celom Balkanu je lincura, a tu su i slatki koren, gorka detelina, stepski božur i mnoge druge. One su u opasnosti ili zato što su na specifičnim staništima, ili zbog nestručnog sakupljanja lekovite droge. Zato lekovito bilje treba uvesti u sistem plantažnog gajenja, pod nadzorom naučnih institucija i proizvođača koji imaju obezbeđen plasman”, kaže ona.

Država bi, prema njenim rečima, mogla da da doprinos iniciranjem strategije za održivo korišćenje samoniklog lekovitog bilja, uz davanje podsticaja proizvođačima i izvoznicima. Utoliko pre što je poslednji takav dokument sačinjen još 1999. godine.

Izvor: http://www.politika.rs/sr/clanak/424704/Smilje-atraktivno-lincura-ugrozena

Објављено у Začinsko i lekovito bilje

Udruženja poljoprivrednih proizvođača „Užice“ iz Užica, „Podgolijiski zdravi plodovi“ iz Međurečja, „Šabac“ iz Mačve, „Limska dolina – vilamet“ iz Priboja, „Studenica“ iz Ušća i „Spas“ iz Kraljeva osnovali su u Užicu Savez poljoprivrednih udruženja zapadne Srbije.

„Situacija koja se decenijama unazad odigrava ide na štetu srpske poljoprivrede i poljoprivredika i neophodna je borba kroz udruženo delovanje. Udruženje nije formirano radi ostvarivanja političkih interesa i bavljenja politikom, već u cilju odbrane poljoprivrednika i poljoprivredne proizvodnje“, navodi se u saopštenju Saveza malinara za zapadnu Srbiju.

Na sastanku Saveza razgovarano je o problemima malinara, o subvencijama koje se neredovno isplaćuju, o teškom položaju poljoprivrednih penzionera i nastojanju menjanja zakona koji se na njih odnosi.

Zauzet je jednoglasan stav da bi cena maline trebalo da bude 1,4 evra, odnosno 165 dinara sa tendencijom rasta, a navedeno je da će se sudbina malinara rešavati u martu, a ne da će se čekati sezona branja.

Izvor: http://www.uziceoglasnatabla.com/malinari-formirali-savez-za-zapadnu-srbiju/

Објављено у Voćarstvo i vinogradarstvo

Iako Evropska unija (EU) kroz svoje programe ulaže skoro 175 miliona evra u poljoprivredu Srbije, više od devedeset posto žena na selu u Vojvodini ne zna na koji način to pomaže poljoprivrednike, pokazalo je pilot istraživanje nevladine organizacije Zelena mreža Vojvodine.

„Nedostaje nam ta karika između koja je veza između fondova i nas koji smo tu da proizvedemo“, kaže Tatjana Hajder Idei, vlasnica Bio salaš u Temerinu, u blizini Novog Sada.

Ona je zajedno sa svojim mužem napustila raniji posao, posle čega su pokrenuli porodični biznis. Kako kaže, poljoprivrednici su mahom okrenuti ka proizvodnji i retko ko od njih ima vremena da se informiše o mogućnostima podrške Evropske unije poljoprivredi.

„Mi se bavimo proizvodnjom i nemamo dovoljno vremena da se informišemo i da to pratimo. Tako da ta karika između fondova i nas je jako bitna, mislim da nam ta vrsta podrške, konsaltinga je nešto što nam fali“, ističe ona.Idei nije sama u ovom problemu. Istraživanje sprovedeno na tu temu je pokazalo da čak 94 posto žena iz Vojvodine koje su učestvovale u anketiranju nisu znale kakve subvencije nudi Evropska unija.

Evropska unija od kraja 2017. godine pomaže poljoprivrednicima u Srbiji. Kroz pretpristupne fondove za ruralni razvoj (IPARD) Srbija do 2020. godine moći će da iskoristi ukupno 175 miliona evra. Uz ovaj iznos iz budžeta države obezbeđeno je još 55 miliona evra.

Kako kaže predstavnica udruženja Zelene mreže Vojvodine Olivera Radovanović, beleži se loša informisanost žena na selu o agrarnoj politici, a istovremeno problemi sa kojima se suočavaju su sve veći i veći.

„Uglavnom ne znaju o čemu se radi: negde su čule nešto, nekad pobrkaju pojmove. Odliv stanovništva sa sela je užasan, to više nije samo veliki, to je užasan problem. Treba otići po selima i zaista videti kako žive ti ljudi. Selo nam odumire ubrzano“, ističe ona.

Istraživanje „Šta (ne) znamo o zajedničkoj poljoprivedinoj politici Evropske unije?“, čiji su rezultati predstavljeni u Novom Sadu, ukazuje i na to da žene ipak veruju, da ulaganjem u poljoprivedu mogu da se spasu sela.Kata Nikolić predsednica udruženja žena „Vredne ruke“ iz banatskog Srpskog Itebeja, u opštini Žitište, kaže da poljoprivreda predstavlja mogućnost da se ženama na selu ponudi zaposlenje.

Kako ona navodi, kroz manifestacije na kojima se promovišu proizvodi sa sela, kao što su kolači, voća i drugi produkti, čime se i njeno udruženje bavi, mogu se postići dobri rezultati. Ali ipak, znanje i novac su ključni na tom putu.

„Glavni problem je novac, investicije. Na primer našoj organizaciji to predstavlja glavni izazov. Malo se zna o evropskim mogućnostima, posebno među ženama. Mislim da nam treba edukacija, da žene shvate značaj evropske podrške poljoprivredi. Treba podržati žene, da bismo kroz zajednički rad došli do profita“, ističe ona.Kroz IPARD program uz modernizaciju gazdinstava otvara se mogućnost i bolje zaštite životne sredine.

Predstavnica udruženja „Staze zdravlje“ iz Grgurevaca u opštini Sremska Mitrovica, Vukosava Tešanović kaže da ljudi na selu u malom broju prepoznaju vezu između poljoprivrede i zaštite životne sredine.

Samim tim, malo se razmišlja o tome kako uvesti nove pristupe u poljoprivredi da bi negativni uticaji bili smanjeni.

„Malo se zna o tome, mislim da treba edukacija, održavati redovna predavanja u kontinuitetu. To bi trebalo da se uvede kao neka vrsta obaveze, da na svaka dva-tri meseca ljudi steknu znanje i da se podsete šta mogu učiniti na ovom polju, mislim da je jako malo razvijena svest u ovoj oblasti“, smatra ona.

Aleksandra Milić novinarka lista „Poljoprivrednik“ duže se bavi pitanjem opstanka sela i ulogom poljoprivrede u tom procesu. Kako kaže, žene sa selu su dvostruko marginalizovane.

„Prvi put zato što su žene, drugi put zato što su na selu. Njima je znatno teže nego ženama u gradu. Nema znanja o tome da poljoprivredna politika EU podržava ruralni razvoj, da postoje mere koje mogu da pomognu život na selu. Ne znaju ni za sisteme bezbednosti kvaliteta, znači ni za oznake geografskog porekla ili organske proizvodnje, i tako dalje, a to su sve proizvodi koji mogu da se pripreme u malim gazdinstvima, na malim površinama“, istakla je ona.Prema ranijoj izjavi ministra bez portfelja zaduženog za regionalni razvoj u Vladi Srbije Milana Krkobabića, u Srbiji ima četiri

hiljade i sedamsto sela, od toga hiljadu i sedamsto nestaje, a u hiljadu živi manje od sto stanovnika.

Izvor: https://www.slobodnaevropa.org/a/29814811.html

Објављено у Žene u agrobiznisu
  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Март 2019 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30 31