Чланци поређани по датуму: ponedeljak, 12 mart 2018 - AGROPRESS - Udruženje novinara za poljoprivredu

BLAGI PORAST PROMETA VOĆA I POVRĆA

U prethodnoj nedelji na Veletržnici Beograd ostvaren je promet od 902 tone robe.

Najviše se trgovalo: kupusom (223 t), pomorandžom (125 t), jabukom (117 t), crnim lukom (113 t), šargarepom (106 t), krompirom (59 t) i banana (22 t).

U odnosu na pretprošlu sedmicu veći je obrt: kupusa (78 t → 223 t), pomorandže (89 t → 125 t), jabuke (47 t → 117 t), crnog luka (49 t → 113), šargarepe (66 t → 106 t), krompira (35 t → 59 t) i banane (13 t → 22 t).

 

Cene (po kilogramu):

krompir                        20 - 45 din.

kupus                          22 - 30 din.

crni luk                        15 - 25 din.

šargarepa                   15 - 35 din.

pečurke šampinjoni    80 - 90 din. (pakovanje)

jabuka                         25 - 60 din.

pomorandža               70 - 120 din.

banana                       100 - 140 din.

limun                          90 - 110 din.

Објављено у Agroekonomija

Hotel „Grand“ na Kopaoniku bio je šestu godinu zaredom od 1. do 4. marta, u organizaciji Udruženja „Interfest“, domaćin jedinstvene manifestacije koja spaja ljubitelje vina, hrane i skijanja, Winterfest Ski&Wine.

Osim što je četiri dana bio mesto svojevrsne izložbe vina i hrane odabranih proizvođača iz regiona, ponajviše Vojvodine, kroz predavanja radionice, panel diskusije odvijala se i edukacija učesnika, ali i vodio konstruktivni dijalog direktnih proizvođača s predstavnicima vlasti i onima koji su u poziciji da odlučuju o važnim pitanjima iz poljoprivrede i drugih grana privrede.

Prema rečima direktorke „Interfesta“ Nataše Budisavljević Radišić, posebna vrednost ove manifestacije je u tome što je Winterfest Ski&Wine bila prilika i za razgovor s malim proizvođačima o aktuelnim temama iz poljoprivrede. Cilj svega je, kako kaže, što bolje pozicioniranje srpskih proizvoda na domaćem i stranom tržištu.

Među izlagačima na kopaoničkom salonu vina i hrane, Branislav Sekulić, osnivač firme „Vrtlari“ iz Malog Iđoša, primer je uspešnog mladog biznismena, koji od malog porodičnog poljoprivrednog gazdinstva stvorio brend. Njegovi proizvodi od paradajza, paprike i drugog povrća i voća za kratko vreme našli su put do tržišta Kanade i Kine.

- Imamo zaokružen proces proizvdnje, od uzgoja povrća i voća do gotovog proizvoda. U startu smo imali podršku u vidu subvencija od Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, za nabavku opreme. Država je prepoznala nas male preduzetnike i poljoprivrednike, naročito izvozno orijentisane firme - kaže Sekulić čije je „Vrtlare“ Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju GIZ okarakterisala kao firmu koja pozitivno utiče na mlade u Srbiji zbog čega će dobiti mašine na poklon.


Shvativši značaj vizuelnog identiteta svojih proizvoda, Sekulić je za kratko vreme dva puta menjao izgled svog brenda i ističe da je to veoma važan segment u pozicioniranju i plasmanu proizvoda malih proizvođača. A da se oni što bolje plasiraju i država na svoj način vodi brigu. Prema rečima pokrajinskog sekretara za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo Vuka Radojevića, sekretarijat na čijem je čelu, podržava male proizvođače pomažući im da sertifikuju proizvode i dobiju oznake geografskog porekla.

- Brendiranje Vojvodine kao gastronomske regije jeste jedan od prioriteta i gotovo sve naše mere podrške jesu usmerene ka intenzivnoj poljoprivrednoj proizvodnji i ka mini prerađivačkim kapacitetima, a od 2017. prvi put smo proizvođače vina i rakije, direktno subvencionisali – kaže Vuk Radojević. - Od Uredbe o prodaji proizvoda s kućnog praga koja je stupila na snagu 1. januara očekujemo da će u mnogome da olakša plasman malim proizvođačima koji ne mogu da trče tržišnu utakmicu s velikim industrijskim prerađivačima i nadam se da će priliku iskoristiti na najbolji način.

Govoreći o tržišnom pozicioniranju malih proizvođača viši samostalni stručni saradnik u Udruženju usluga Privredne komore Vojvodine Dragica Samardžić istakla je da je krajem prošle godine komora otpočela povezivanje privrednih subjekata u regionu, a rezultat su bilateralni sporazumi o saradnji s komorama u Mađarskoj, Rumuniji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori.

- Mislimo da je velika šansa naših proizvođača u razvoju tradicionalnog načina pripreme hrane. Polazeći od toga da je udruživanje na nivou sektora jako bitno, formirali smo grupacije grožđa i vina, grupacije za turizam i ugostiteljstvo, kao i za proizvodnju organske hrane.

Na šestom Vinterfestu posetioci su imali priliku da vide i jedna od tri novosadska proizvoda sa geografskim poreklom. Reč je o fruškogorskom lipovom medu, jednom od osam proizvoda s oznakom geografskog porekla u Srbiji. Po mišljenju člana Gradskog veća Novog Sada za privredu Milorada Radojevića, oznaka geografskog porekla jeste način da se potrošač natera da kupi domaći prozvod, i to jeste jedna od mera gradske vlasti kojom ona pokušava da podrži male proizvođače.


- Ponosni smo na činjenicu da Novi Sad ima tri proizvoda za zaštićenim geografskim poreklom, a to su fruškogorski lipov med, futoški kupus i begečka šargarepa – kaže Radojević. - To je od velikog značaja za proizvođače jer su vidljiviji na tržištu, koje je surovo, ali i dobra reklama za Novi Sad. Grad snosi troškove sertifikacije svake godine za ova tri proizvoda. To je jedna od naših mera, druge su edukacija, promocija na sajmovima, i to je ono na čemu ćemo raditi i dalje. Ove godine smo planirali i obuku proizvođača kako da koriste pare iz ministarstava, Pokrajine i IPARD fondova.

Vinima je i ovog puta ukazna posebna pažnja. Osim što su imali priliku da ih degustiraju učestvujući na salonu i radionicama, upuste se na „Vinski put Fruške gore“ kojim ih je vodila master preduzetništva u turizmu Jasmina Beljan Iskrin, koja je bila moderator svih panela, posetioci su mogli da prisustvuju i prezentaciji autohtonih sorti, poput seduše, kadarke, furminta - vina koja ne mogu tako često da se sretnu na tržištu.

 

izvor : https://www.dnevnik.rs 

Објављено у Voćarstvo i vinogradarstvo

Priča o nastanku sira Belgrader neverovatna je baš poput njegovog ukusa. Osnivač ovog brenda Milan Stojilković, bio je profesionalni ronilac pri holandskoj vojsci. Posao je tako hteo, te je Milan krenuo put Kanarskih ostrva. Tamo je upoznao nekoliko Italijana sa kojima je, pored poslovnih, razvio prijateljske odnose i istinsku ljubav prema hrani.
U to vreme Milan odlučuje da promeni karijeru. Ulazi u IT vode, posvećuje se developmentu biznisa i brendova, ali i degustaciji vina i hrane. A onda, jednoga dana, dolazi u Srbiju.


U to vreme kod nas je bila malo tužna situacija. Bilo je nemoguće pronaći normalno parče sira u prodavnici, a tokom života u Holandiji sir je postao obavezna stavka na mojoj trpezi svakoga dana. Tako sam se zapitao zašto ne bih sam napravio sir za sebe. Tako su stvari krenule. Upoznao sam par dobrih majstora koji su pravili takozvani Boerenkaas (podvrsta Goude). Oni su mi ukazali čast da sa njima provedem nekoliko dana i da zajedno pravimo sir. To su bile moje prve lekcije. Mada, bilo im je malo smešno što se čovek iz sasvim druge sfere zanima za pravljenje sira. Ono što me je oduševilo, bio je pristup zanatu, sam proces i aristokratski stil života ljudi koji ga proizvode.

Tako sam 2002. Godine, tada sam još živeo u Holandiji, odlučio da kupim neku prastaru opremu za pravljenje sira i eksperimentišem. Inače tu opremu i danas koristimo. Često se hvalimo da nemamo najnoviju, već najstariju tehnologiju izrade sira.

Dugo sam učio, isprobavao stvari i tek pre dve godine sam, u potpunosti ušao u proizvodnju i prekinuo sa svim drugim poslovima.

 


MF: Da li je bilo nekih problema koji su vas sačekali odmah na startu?

Milan: Sve je pokrenuto u Šapcu, sasvim slučajno. Prvo sam morao da pronađem i utreniram ljude za pravljenje sira na poseban način, takav da uvek obezbeđuje stalan i jednak kvalitet. Pravljenje ovakvog sira je majstorija i neophodno je da osoba koja ga pravi stekne poseban osećaj za svaki deo procesa, a za to je potrebno vreme.

Ipak, jedan od najvećih problema bilo je ostvarivanje saradnje sa farmerima od kojih bi kupovao mleko. Na početku niko nije hteo da mi proda mleko, izuzev ako platim 60 ili više dinara po litru, što je neisplativo. Nisam poznavao nikoga i morao sam da, od nule, izgradim i svoje ime i brend.

Korak po korak, stvari su se razvijale i danas je kreirano jezgro biznisa koji tek treba razvijati.

Mi proizvodimo 800-900 kilograma sira mesečno i, premda se radi o maloj količini, zapravo smo jedan od najvećih proizvođača majstorskog (handcrafted) sira u zemlji.


MF: Kakav je sir Belgrader?

Radi se o polutvrdom siru koji je inspirisan recepturom starih holandskih majstora, ali zahvaljujući lokalnim uslovima, napravili smo sir koji je autentičan i koji Holanđani ne prepoznaju baš kao svoj. Belgrader je zapravo takav da ga nije moguće svrstati u ustaljene vrste sireva, to jest nije ni Gauda, ni parmezan, a ni Grujer, mada podseća na sve njih pomalo. Svakoga koga proba, Belgrader podseća na neki prelep sir koji je jeo kad je putovao negde ili ga je u detinjstvu probao. Sve ovo govori da se radi o proizvodu koji je autentičan i drugačiji.


MF: Dakle postoji neki tajni sastojak koji krasi vaš proizvod?

Milan: Stvar je u tome da Belgrader budi specifične emocije i izaziva prijatan osećaj. Japanci su otkrili postojanje tog osećaja i nazvali ga „umami“. Sirevi imaju tu moć da izazovu baš taj poseban osećaj u čoveku. Ovo je posledica toga što, tokom zrenja, enzimi razgrađuju proteine na aminokiseline koje su gradivna materija našeg organizma i to je ono što budi emociju kod čoveka kad konzumira dobre sireve.


MF: Kako zapravo teče proizvodnja Belgradera?

Milan: Mleko uzimamo od nekoliko naših farmera. Čim mleko dođe, odmah počinjemo sa radom kako bi se izbegli svi rizici i gubljenje na kvalitetu mleka. Sam proces proizvodnje sira traje jedan dan i tu koristimo specijalne kulture bakterija koje dolaze u kontakt sa kulturama koje se nalaze u samom mleku. Nakon toga sir je spreman da ide u salamuru kako bi dobio na slanoći i stekao nijanse koje su specifične za njega. Nakon nekoliko dana u salamuri, sir ide na zrenje gde ga pazimo i mazimo u određenim kontrolisanim uslovima temperature i vlage, gde provodi četiri meseca. U svakom koraku veliku razliku prave i najmanji detalji i potrebno je zaista majstorsko oko da bi ovakav ručno rađeni sir bio pravi delikates.


MF: U januaru 2016. ste imali gotov proizvod. Kako ste pristupili izlasku na tržište?

Milan: Iskustvo koje sam imao sa izgradnjom brendova mi je bilo od ogromne pomoći. Znao sam da moram biti pristupačan kupcima, odnosno da proizvod mora biti dostupan ljudima tamo gde već kupuju. Pristup samom proizvodu je bio da pravimo dobru hranu. Čitav marketinški pristup je na tome zasnovan. Znao sam da moram imati proizvod koji se konzumira svakodnevno u većoj količini, a ne nešto što se, s vremena na vreme, proba po malo. U suprotnom ne bi bilo moguće napraviti biznis.

Naredni korak je bilo samo brendiranje, odnosno pravljenje prepoznatljivog proizvoda i ulazak u velike prodajne lance.


Pored osvajanja domaćeg tržišta, razmišljao sam i o izvozu, što je uticalo i na samo brendiranje koje će jasno govoriti ljudima odakle dolazi ovaj proizvod i tako sam došao do naziva Belgrader koji je prepoznatljiv. Takođe, nisam želeo da napravim etiketu jer je nije moguće lepiti na sir. Tako da sam rešenje pronašao u pečatu koji utiskuje logotip u sam sir, što je jedinstveno rešenje.

Takođe, u marketinškom pristupu, posebno su mi bile bitne dve stvari. Prvo, kad čovek kupuje određeni proizvod, on ga prvo doživljava na određeni način. Jedna od grešaka je da se, na primer, samim pakovanjem stvaraju prevelika očekivanja. Tako se lako može desiti da, iako je proizvod sam po sebi odličan, ne ispunjava ogromno očekivanje koje stvara sama ambalaža. Daleko je bolje stvoriti znatiželju koju će sam proizvod daleko nadmašiti.


MF: Da li ste učestvovali na sajmovima i kakve su bile prve povratne informacije o samom proizvodu?

Milan: Belgrader je prvo otišao na tržište preko nekih delikatesnih radnji. Međutim, krenuli smo u relativno lošem trenutku. Bilo je leto i prodaja nije baš išla, iako nismo ni po čemu zaostajali za konkurencijom. Tek u septembru 2016. smo učestvovali na Noćnom marketu i to je bio početak plasmana. Naseckao sam sir i odjednom se stvorio stampedo na moje ogromno iznenađenje. To je bio znak da smo uradili pravu stvar.


MF: Gde je sada moguće pronaći sir Belgrader?

Milan: Beograd i Novi Sad su, u ovom trenutku, gradovi na koje je stavljen akcent. Prisutni smo u velikom broju delikatesnih radnji među kojima su Mennati, Domacini, Sirko pršutić, Zlatiborac… Ali ima nas i u Aroma marketima, Tempo i Maxi marketima, Idea, Univerexport, Merkator i Roda hipermarketima.

Takođe, sada radimo na tome da uđemo na tržište zemalja u okruženju, ali i Rusije. Zato radimo na potrebnoj logistici.


MF: Šta su dalji planovi i koraci? Da li planirate da razvijate i druge proizvode?

Milan: Želim da pravim brend koji je specijalizovan za jednu vrstu sira. U planu je da povećamo proizvodnju do nivoa od 200-300 kilograma dnevno i, umesto broja proizvoda, proširimo tržište.

Pored toga sa farmerima radimo na poboljšanju kvaliteta mleka. Tako imamo jednog proizvođača koji je uspeo da pravi mleko koje je vrhunskog kvaliteta i sada imamo primer tehnologije proizvodnje mleka koju želimo da proširimo i na druge farmere.

Imam i ideju da oslobodimo krave, da nisu zatvorene u štalama i budu samo bio-mašine koje se hrane i daju mleko, već da budu srećne i zdravije, što će, posledično, dovesti i do boljeg kvaliteta mleka. Te stvari idu teško, ali sam uporan jer je to način da stvorimo zdrav ekosistem i život koji neće biti samo preživljavanje već uživanje u životu.

 

izvor : https://www.mojafirma.rs 

Објављено у Stočarstvo
  1. Popularno
  2. Aktuelno
  3. Komentari

 

Kalendar

« Март 2018 »
Пон Уто Сре Чет Пет Суб Нед
      1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30 31